Uncategorized

UNUTRAŠNJI KRIK BEZ PREDSEDNIKA

„Živ nisam šta li će grdno da se desi dok budem u Americi.“, mora da je pomislio predsednik, dok je ulazio u avion.

Mogu da ga zamislim kako gleda s visine dole, na prirodu i društvo, lomi prste i razmišlja da li je više nervozan zbog onoga što ga čeka, tamo daleko, preko bare kad bude video Trampa ili zbog onoga što ostavlja, ispod sebe, u Srbiji.

„Vidiš ti dokle je to otišlo kad čak ni ja ne znam šta sve ovi ljudi mogu da urade!“, mora da nije bilo lako predsedniku dok je polazio za Ameriku.

Nije lako s nama. Da je lako, vladao bi svako, sve se nešto mislim. Nije lako s nama, ovakvima kakvi smo, svima nam je jasno. Pogotovu kad ostanemo sami, bez predsednika.

Kad nema predsednika u ovoj zemlji se ne zna se ko pije a ko plaća. Luda kuća. Primera ima više nego što može da stane po tabloidima.

 

 

Evo, u samo dva dana desilo se nekoliko, što kažu u raznoraznim saopštenjima “više nego zabrinjavajućih događaja”.

Sajt KRIK i njegov urednik Stevan Dojčinović nalaze se pod rafalnom paljbom Pokreta socijalista, ministra Vulina i paramedijskih formacija a sve zbog teksta o stanu pre nekoliko reči pomenutog ministra odbrane i parama tetke iz Kanade.

Ništa bolje nisu prošle ni novinarke Antonela Riha, Jelena Obućina i Nataša Mijušković i to samo što nisu na vreme, ma nisu uopšte, izrazile podršku novinarkama Pinka koje su “brutalno pretučene i imaju lake i teške telesne povrede” a posetio ih je i predsednik lično – barem tako smatra lider paramedijskih formacija – tabloid čiji urednik ne izlazi iz studija naše najveće ružičaste medijske fleke.

U Vranju su ugasile “Vranjske”. Nema više novina, nema sajta a njihov vlasnik i urednik Vukašin Obradović započeo je štrajk gladju. „Nema više, ovako više ne može, sviraj kraj, gotovo je.”, kaže Obradović.

Kolege novinari ga podržavaju. I mnogi drugi. Ali to je već jedna stara Arsenova pesma, ona kad kaže – “Govorio sam već je bilo kasno, o našoj davnoj izgubljenoj sreći. I video sam, video sam jasno da mi ne želiš ništa više reći.” Nekad bila “ljubavna” a sad je ” angažovana”. Tako to ide, stvari koincidiraju vremenom.

I to je samo ono što se dešava u medijima i oko medija. Da ne pominjem druge probleme. Daleko bi stigli, možda do Amerike.

Šta je sledeće grdno što će (nam) se dogoditi dok predsednik nije tu?

I zašto (nam) se dešavaju ovakve i slične grdne stvari, gluposti, dok predsednik nije u Srbiji?

Neki kažu da smo svi mi bez njega kao mala deca bez roditelja. Čim izadje iz kuće, tvrde analitičari bez kojih poštene tv emisije nema, nastaje haos, pravi se žurka, okreću telefoni vrućih i skupih linija, pale šibice, uključuju sve ringle na šporetu, pale se cigare, gleda se tamo gde ne sme, priča se što nije dozvoljeno, ludilo mozga.

Nisam pristalica ove teorije.

Više naginjem školi tupiranja koja kaže da je pitanje glupo i da zahteva glup odgovor!

Mislim da je u pitanju prokletstvo!

Prokletstvo odlaska ili prokletstvo napuštanja. Nešto kao kod komšija Hrvata koji godinama na sav glas kukaju kako im loše ide u basketu i za to grdno što im se dešava nalaze objašnjenje u “prokletstvu napuštanja postolja” za prijem medalja još koznakadtobeše u Grčkoj.

Tako vam je i kod nas. Tako vam je i kod predsednika. I njega prati prokletstvo napuštanja!

E, sad, kad ga je to u’vatilo, pravo da vam kažem ne znam.

Možda kad je napustio jednu stranku pa otišao u drugu ili kad je napustio jednu viziju Srbije i zamenio je drugom evrovizijom. Možda je sve puklo onog dana kad je napustio mesto premijera i zauzeo svojevoljno i napredno mesto predsednika.

Ne znam, nisam pametan, toliko puta (nas) je napuštao i zapuštao, ko će ga znati.

Ali, kad se vrati iz Amerike, da ide da ga rasklapa neka baba – to znam da mora.

I još znam da svako od nas mora da uradi sve što je u njegovoj moći da pomogne predsedniku. Jer, nije mu lako sa svima nama. Pogledajte se, kakvi ste. Ništa niste dobri.

I zato ne pitajte šta je predsednik uradio u Americi! Ne pitajte se ni šta ste vi uradili dok je predsednik bio u Americi. To je sve deo unutrašnjeg dijaloga a ta vam je priča završena pre nego što je i otvorena.

Zapitajte se – da li čujete li unutrašnji krik Srbije?

 

Miroslav Miletić

(19.09.2017)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *