Uncategorized

ZAVRŠIĆU NA LAJAVCU

Sada je već sasvim jasno, sigurno da sigurnije ne može biti, u ovu, novu, napredniju, još težu godinu, u kojoj me, zajedno sa svim ostalim gradjanima tek očekuju bolni rezovi, ušao sam kao prezaduženo lice. Dakle, ne zadužen. Prezadužen, već!

To, da pojednostavim stvari, znači: nema šanse da se izvadim iz dugova, nema šanse ni na kolena da stanem, do kraja 2018. godine. Čak, dapače i naprotiv, veće su šanse da ću morati da radim rebalans rebalansa dugova. Ili da, opet, uprostim: moraću da se zadužim da bih vratio dugove!

Moj preduzetnički duh, to je ono što mi je Blaženi podario, lebdi oko mene, sluša moje misli i vrti glavom.

Ova nova, naprednija, još teža godina, biće, vaistinu džanum, još jedna godina, što bi rekli, presipanja iz šupljeg u prazno. Sada, posle samo mesec i nešto dana koliko je počela, to vidim jasno!

Baš u tome “što bi rekli” je suština poraza u igri koja, evo je, počinje. Jer, “što bi rekli”, odavno je tako.

Odvajkada, kojekude, ovde, na ovim prostorima, pitomim i pitoresknim aluvijalnim ravnima, presipa se iz šupljeg u prazno. Na svim nivoima, u svim oblastima, po svim pitanjima, u svim prilikama i neprilikama, i kad treba i kad ne treba. To je način, matrica, pravilo ponašanja, stil života, to je zapisano u genetskom kodu svih nas, prenosi se s kolena na koleno, šapuće deci pred spavanje, ostavlja u testamentima, izgovara na samrtnoj postelji dok stisak ruke, polako, popušta. ..

„Nagledao sam se toga!“, dobacuje mi moj duh.

Gledao sam, gledam i sad. Presipa vlast na čelu sa Predsednikom Samim, presipa i premijerka, presipaju ministri, presipaju po vertikali i po horizontali, svuda. Presipa ga i opozicija, avaj, ne dajući ništa novo suštini presipanja. Ne zaostaju ni ostali sektori. I Vladini i oni, zanemarljivo malobrojni, koji nisu Vladini.

Gledao sam, gledam i sad: svi složno, avaj meni, jadnom, avaj, zajednički, svom snagom u presipanje iz šupljeg u prazno! Uzdahni, ujutru, snažno u prazno! Izdahni, uveče, snažno u šuplje. I tako, iz dana u dan, nedelje u nedelju, meseca u mesec, godine u godinu, života u smrt.

„Čujem te, Miroslave. Ne idi tamo, pusti to! Gledaj svoja posla, gledaj ono od čega živiš!“, savetuje mi, nervozno, OnajŠtoMiGaBlagiBogPosla.

Mislim se kako to rade savršeno. Zadivljujuće, hipnotički zanimljivo. Ali, pažljivo, jer nema se, pazi se! Precizno, bez rasipanja prilikom presipanja. Na sednicama, zasedanjima, klubovima, odborima, tribinama, panel diskusijama, savetovanjima, simpozijumima, samitima, konferencijama, u izjavama, razgovorima, čak i na fotografijama. Čovek, vremenom, izgubi orijentaciju. Ne zna više da li je u praznom ili je u šupljem. Zaboravi(m) se. Vreme, prostor, materija, antimaterija, sva zapitanost ovog sveta, sve postaje nevažno. Presipanje je samo sebi svrha. Postoji samo prazno i šuplje, šuplje i prazno. I beskrajno presipanje, bez kraja.

Razmišljam, tako, dužan, sada kada je već jasno da jasnije ne može biti, kada već vidim sebe na kraju godine, prezaduženog, rebalansiranog, ako je već tako, a tako je i nikako je, što da budem gori od ostalih. Razmišljam da presipam malo i ja.

Slaže se i blaženi duh preduzetništva: šupljine mi ne fali, praznine imam koliko hoćeš. I vidim da sam potpuno spreman za izazove koji me čekaju u ovoj, naprednijoj, još težoj godini, u kojoj me zajedno sa svim ostalim gradjanima tek očekuju bolni rezovi. Nije, tešim se, sramota biti prezadužen, nije nemoguće, ugledam se na pametnije od sebe, uraditi rebalans rebalansa dugova, nije ništa neobično, što bih se izdvajao, zadužiti se da se odužiš!

Moj preduzetnički duh, Blaženi na nebu zna zašto mi ga je poslao, me ipak upozorava:”Koncepijski, što bi rekla stručna lica, sve je na svom mestu. Spreman si za početak nove, naprednije, još teže godine, spreman si za presipanje iz šupljeg u prazno. Praktično, medjutim, Miroslave, ne moram da ti kažem, vidiš valjda i sam, stvari su se klimale gotovo da se srušile i pre nego što je počela, nova, naprednija, još teža godina.”

Vidim i ja, treba naći nekoga ko će pružiti pomoć za rebalans rebalansa, (pre)zaduživanje i presipanje.

“Koncepcijski, nijedan čovek nije ostrvo pa ni poluostrvo. Praktično ne možeš sve sam. Jer, koncepcijski, ne može i prazno i šuplje.”

“Zašto?”, pitam ga dok trljam kliring.

“To se ne pita!”, upozorava me duh. “Tako je, odvajkada, kojekude, tako ti je zapisano u genetskom kodu, tako su ti šaputali pre spavanja!“

Moj preduzetnički duh mi ne da mira. Gurka me i huška, neprestano ponavljajući da se u novu, napredniju, još težu godinu, u kojoj me, zajedno sa svim ostalim gradjanima tek očekuju bolni rezovi, ne ulazi opušteno i neoprezno.

„Napravi alternativni plan. Bekapuj se sinko! Spremi odstupnicu. Izgovor za godinu, u kojoj te, zajedno sa svim ostalim gradjanima tek očekuju bolni rezovi.“, savetuje duh preduzetništva. “Trgni se Mićko, dok te ne trgnu! Ne čekaj. Kreni, ne gubi vreme!”, slušam ga od ujutru, kad otvorim oči, do uveče, kad utonem u svoje košmare.

Opet, nisam baš toliko glup. Odavno sam naučio: kad se sapletem, pa padnem, to je zato što, uglavnom, ne stižem sebe!

“To je zato što ne stižeš mene a ne sebe!”, ispravlja me nemirni duh ličnog privatnog sektora

Nisam baš ni neobavešten, vidim šta se sprema. Barem kad su mediji u pitanju. Radio, pogotovu. Jer, ja sam radio! Ceo život!

I vidim sebe, tamo, ne toliko daleko, čisto i jasno kao na selfiju: sledeća je, nova je, naprednija je, još teža godina je, sunčano je, vruće je, leto je, lajavac je.

Vidim: završiću na lajavcu!
Šta mi drugo preostaje, u vremenu koje tako neumitno, napredno i bahato nasmejano, dolazi, kada radio, recimo, neće postojati. Bukvalno, fizički: studio, mikrofon, gajtani, mikseta, telefoni, zvučnici, plej liste, računari, predajnici, sve će to nestati, biće izbrisano kao što se briše ili menja član nekog zakona o medijima koji predlaže i podržava skupštinska većina. Da završim, kao što će završiti većina: u šuštanju?

Završiću na lajavcu!

Pozvaću svog druga Mikrona, on to jedva čeka. Moj duh klima glavom. Stavićemo na krov automobila zvučnike, Mikron će da vozi a ja ću, zavaljen, na zadnjem sedištu, da sedim i pričam. Biće ludo i nezaboravno, ozbiljno i odmereno. Obilazićemo naselja, ljudi će me slušati (moraće, hteli, ne hteli) po ulicama, sokacima, na trgovima, u parkićima, na parkinzima megamarketa. Ići ćemo u sela, zaseoke, tamo gde automobilska guma nije prošarala ni u staroj, ni u novoj, naprednoj, još težoj godini.

Završiću na lajavcu emitujući muziku. Samo hitove. A kad budemo prolazili pored zgrada u kojima rade nosioci vlasti sa razglasa će da trešti “Pada, pada, pada, šta to pada, pada Vlada!” Takav je red.

Završiću na lajavcu emitujući reklame, deleći slušaocima, radoznalim prolaznicima, poklone sponzora. Jer, kaže mi moj nemirni P.I.B. duh, biće to program primamljiv za oglašivače. Naziv emisije, koji je smislio, kaže, obećava.

„Zvaće se „Lajanje iz glave“. U samoj reči „glave“ već imamo ono „av“. To ćemo da istaknemo vizuelno, kad budemo brendirali vozilo!“

„To košta, nemirni prijatelju moj, a ja sam već dužan!“

“Ne brini ništa. Možemo da postignemo nisku cenu emitovanja reklama, a to je ključ uspeha i zarade! Radimo na veliko, malo, a!”, kaže, trljajući ledja o kliring.

 

Prve analize koje mi je, smireno, predstavio moj nemirni preduzetnički duh, govore da, nakon odbijanja troškova za gorivo („ gas, na duže staze se isplati“) vodu, neko osvežavajuće piće i puste cigare, ima da se ošašavimo od para! Čak i u slučaju nepredvidjenih kvarova na samom nosiocu zvuka, automobilu, ostaje nam dovoljno. Više, puno više, čak i uz, na vreme u analizi uočenu, opasnost da se oko para posvadjamo, odmah na početku novog, naprednog, još toplijeg leta u odnosu na isti period, lane, u ovo doba godine.

“Napravićemo ugovor, jasno da odredimo koliko kome pripada, a tog tvog šofera da iskeširamo”, kaže mi duh. “Ne brini, Mićko, znam notara, napravićemo sa njim kompenzaciju. On nama ugovor i overu ugovora, mi njemu reklamu. Isto kao i za gorivo! Biće sve okej, nema razloga da brineš. Ti samo smisli šta ćeš da pričaš!”

Završiću na lajavcu pričajući iz glave. Problemi lokalnih sredina koji nikada nisu pomenuti na radiju ili televiziji, koji nikada nisu osvanuli na naslovnim stranama onoga što se još uvek, ovde, na trafikama ove zemlje, prodaje kao „novine“, sada će biti u prvom planu. Gde god da prodjemo, pogledamo, gde god da stanemo, biće problema. Oni, doduše, i sada postoje. Problem tih problema je što nisu vidljivi. Ne vide se i ne čuju iz velikih studija od, zaslepljujućeg blještavila, scenografije velegrada u noći, na vodi. Ne vide se i ne čuju  zbog slabe emisione snage i loših telefonskih i internet veza malih studija.

„Mi smo tu da rešimo probleme: sa lajavca ima da laju, sve u šesnaest!“, kovitla oko mene moj ushićeni preduzetnički duh.

Završiću na lajavcu!

Za moj slučaj više neće biti nadležna RRA. Vraćam se, uskoro, vidim to jasno, tamo, ne toliko daleko, čisto i jasno kao na selfiju, u zagrljaj onih u čijoj sam nadležnosti bio na početku! Završiću u zagrljaju nadležnog službenog organa zaduženog za izdavanje dozvola za održavanje javnih skupova u pokretu. Završiću u zagrljaju starog poznanika koji će mi objasniti da su, za razliku od onda, praćenje i analiza obuhvaćeni napred navedenom i uredno izmirenom taksom, koja važi za kalendarski period sledeće, nove, naprednije, još teže godine, u kojoj me, zajedno sa svim ostalim gradjanima tek očekuju bolni rezovi.

“Završiću na lajavcu, neslavno!“

„Prenapregnut si, Miroslave!“

„Ne, stvarno, sve češće mi, pravo da ti kažem, izgleda da je sve bilo uzaludno.“, šapućem, tiho, svom nestrpljivom duhu. „Završiću bespomoćno, na kraju, kao što sam bio bespomoćan i na početku.“

„Zato se živi, budalo!“, nadvija se nada mnom duh. „Za to, izmedju te dve bespomoćnosti, vredi živeti! Zato se budi svakog jutra, ustaje, zato se muči, radi, zato se, Mićko moj, raduje sledećoj, novoj, naprednoj, još težoj godini, u kojoj te, zajedno sa svim ostalim gradjanima tek očekuju bolni rezovi!“

„Završiću manji nego što budu glasno pričali, veći nego što budu tiho šaputali. Završiću manji nego što sam se trudio, veći nego što sam se zaslužio.“

„Ma, završićeš svakako! Šta ti je sad tu sporno! Zovi tog Mikrona, vidi da li mu još radi lajavac!“

 

Miroslav Miletić

One thought on “ZAVRŠIĆU NA LAJAVCU

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *